četvrtak, 2. srpnja 2026.

ЖИВОТ СЕ ВИКА

 

ЖИВОТ СЕ ВИКА

Застани. Замолчи за миг. Само во тишината човек може да го слушне она што вревата на светот постојано го заглушува. Токму таму, во мирот на сопствената душа, ќе откриеш дека животот нуди многу повеќе отколку што можат да видат очите. Ќе научиш да чувствуваш, да доживуваш и, конечно, да сфатиш што навистина значи да се живее.

Животот не е само збор. Тој е најголемото богатство што не може да се купи, да се прегрне, да се допре или да се подари во најубаво украсена кутија со розова машничка. Неговата вредност не се мери со она што го поседуваме, туку со она што го носиме во себе.

Животот е светлина што тивко се протега по патот што сами го создаваме. Колку повеќе чекориме со искреност, добрина и надеж, толку појасно ја гледаме неговата смисла. Не секој ден е сончев, но и најтемната ноќ ја подготвува зората што повторно ќе нè повика да продолжиме.

Да се живее не е само уметност, туку мудрост што се раѓа од искуството. Таа не се стекнува преку лесните победи, туку преку падовите што нè научиле повторно да станеме. Во секој силен човек постои миг на слабост, но вистинската сила не е никогаш да не паднеш. Таа е секогаш да имаш храброст повторно да се исправиш, дури и кога животот те сопнал.

Секоја солза, секоја насмевка, секоја загуба и секоја надеж се делови од една голема приказна што се нарекува живот. Тој тивко, ненаметливо и со бескрајно трпение нè води кон изворот на нашето постоење, каде што човекот конечно разбира дека најголемата победа не е да се има многу, туку да се живее со полно срце.

И можеби токму затоа, животот никогаш не бара од нас совршенство. Бара само да не престанеме да чекориме, да веруваме и да сакаме. Зашто сè додека срцето чука, секој нов ден е нова можност да го напишеме најубавото поглавје од приказната што се вика – Живот.

Соња Таировска Ѓурчак

02.07. 2026 Улм 

UNTER DIESEM HIMMEL IST MEINE HEIMAT

 

Unter diesem Himmel ist meine Heimat

Unter diesem Himmel ist meine Heimat,
dort hat mein Herz zum ersten Mal geträumt.
Wohin mich auch die Wege führen mögen,
ihr Name ist in mir niemals verblasst.

Im Duft der Linden und der reifen Felder
hör' ich die Kindheit leise zu mir sprechen.
Jeder Pfad ruft mich nach Hause zurück,
wenn die Sehnsucht tief in meiner Seele brennt.

Ein Zuhause misst sich nicht am Reichtum der Welt
und nicht an Straßen, die in die Ferne führen.
Es ist der Ort, an dem das Herz seinen Frieden findet
und wo die Liebe niemals vergeht.

Unter diesem Himmel ist meine Heimat,
mein Gebet, mein Friede und meine Kraft.
Solange mein Herz schlägt, trage ich sie in mir –
als das schönste Geschenk meiner Herkunft.

Sonja Tairovska Djurcak

01.07.2026 Ulm 

 

 

СУНЦОКРЕТ У МОЈОЈ БАШТИ

СУНЦОКРЕТ У МОЈОЈ БАШТИ

Сунцокрет у мојој башти
не броји дане, већ светлост броји.
Свако јутро, као по навици,
сунцу своје лице откроји.

Не пита хоће ли кише пасти,
ни ветар хоће ли стабло свити.
Зна да је живот у оном трену
кад срце уме да се диви.

Стоји усправно, тих и миран,
као чувар златног прага.
Учи ме да је снага скривена
у корену, а не у снази.

Када се вече над баштом спусти,
он не жали за минулим даном.
Зна да ће сунце опет доћи,
са новом песмом, новом граном.

И тако расте, без много речи,
једноставан, а тако велик.
Сунцокрет у мојој башти –
мој тихи учитељ, мој златни сведок.

Соња Таировска Ѓурчак

29.06.2026 Улм 

srijeda, 1. srpnja 2026.

ПОД ОВА НЕБО Е МОЈАТА ТАТКОВИНА

 

ПОД ОВА НЕБО Е МОЈАТА ТАТКОВИНА

Под ова небо е мојата татковина,

тука моето срце за првпат се израдува.

И каде  да ме носи животот ,

нејзиното име не згаснува во мојата молитва.

Во мирисот на багремот и родните полиња

детството тивко ми шепоти спомени.

Секоја стапка под моите чекори е будна,

како искра што го чува огнот во мојата душа.

Татковината не се мери со богатство,

ниту со патишта што водат во далечините на светот.

Таа е место каде срцето наоѓа спокој

и каде љубовта вечно живее.

Под ова небо е мојата татковина,

мојата молитва, мојот мир и мојата сила.

Додека срцето ми чука,  ја носам во себе,

како најсветлиот дар под ова небо.

Татковината не е само земја,

туку корен што секогаш во душата расти.

 

Соња Таиривска Ѓурчак

01.07.2026 Улм