nedjelja, 10. kolovoza 2025.

МК

 Она што го носиш во срцето е она што го даваш на светот, а она што го даваш е токму тоа што ќе ти се врати. Затоа негувај мисли на мир, љубов и благослов  тоа е  семето од кое расте вистинскиот живот.



 Свилената панделка не ја менува содржината на кутијата.

Мислата е патник која патува а  секогаш се враќа дома.

Кој во светот испраќа омраза, самиот ја пречекува.

Благословот расте само во срце без инает.

Лажната добрина е најтенка маска – брзо се кине.

Неблагодарната душа е буре без дно, колку и да го полниш, и да даваш секогаш е празно.

Кој не е благодарам  жеден е и  покрај бунарот.




subota, 9. kolovoza 2025.

ОД БОИТЕ НА ЖИВОТОТ

 ОД БОИТЕ НА ЖИВОТОТ

Потекнувам од средноимотна фамилија, каде што немавме луксуз, но имавме живот кој зборуваше за среќа, од кој научив многу. И денес, со голема благодарност, славно и гласно им се заблагодарувам на моите родители, кои дадоа сè од себе за да нè изведат на скромен и реален пат низ просторот на животот.

Знам дека и како дете ја гледав целата таа ситуација. Само добрината од моите родители секогаш ми даваше посебна детска радост во која растев среќно и успешно, како секое друго дете во тоа време. Во моите детски очи остана, и до ден денес, една преубава и богата слика, која почнав да ја бојам уште од детството и која продолжив да ја бојам со боите на животот.

Среќна сум, и додека го пишувам ова, ми навираат радосни солзи за мојата благословена мисла, која денес ја искажувам и со светлината на зборот, и со боите на животот. Прекрасно е да се сеќаваме на минатото, а да живееме во сегашниот миг и да чекориме славно и со почит,  кон себе, кон човештвото , затоа што во животот можеме да дадеме она што го имаме, па дури и ако е тоа само еден убав и благословен збор или блага, искрена насмевка која доаѓа од благословена душа.

Ова чувство ме радува и ме исполнува со нешто што тешко може да се опише со зборови. Додека сакам да го напишам крајот, повторно ги бришам солзите што се тркалаат како два бисера по моето лице, а ги прикачувам на овој запис како сведоци на еден преубав живот, живот чии корени се втемелени уште од моето детство.

Нетреба многу да си среќен со спомените расти и среќата во животот само свето силно и благословено понеа.


Соња Таировска Ѓурчак 

09.08.2025 Улм 

četvrtak, 7. kolovoza 2025.

ДУХОВНА БОРБА

 

ДУХОВНА БОРБА

Ми бега сопствената земја испод нозе,
ми се  одзеде здивот,
луѓе во кои гледав светци,
поискрени од молитва,
посветли од зората.

Ги носев во срце
како икони во стар манастир,
ги љубев со вера
што не ја имав доста ни засебе.

Но кога вистината се откри
како молња со дож, стана мрак,
останав без зборови,
ми се откинаа крилата
како пера на ангел
прегазен од земни лаги.

И почна битката…
Не со светот, туку со мене.

Меѓу тоа што верував
и тоа што видов,
меѓу душата што сака
и разумот што брани,
меѓу простувањето
и бесот што не стивнува.

Се молам,
тишината ми враќа ехо
од сопствената благодарност.
Се крстам,
рацете ми треперат во слабос,
погледот, заматен од солзи,
не, не се плачи пред народ кој те издава.

Но нешто во мене
не дозволи да паднам.
Еден глас, тивок,
ама тврд како камен,
ми шепна:
„Секоја борба е благослов
кога ја водиш со вистината.“

И сега стојам, гледам во раните 

кој се сведоци на изгубена вера ама жива.

Со крилја што повторно растат,
не од гордост,
туку од болка што преживувам.

Соња Таировска Ѓурчак 

07.08.2025 Улм  Германија 




МК

 

Овде сè ова се нарекува живот,
а животот…има граница.

utorak, 5. kolovoza 2025.

MEIN GESPRÄCH MIT CORONA 16.07.2020

 

Sonja Durcak sonja.durcak@gmail.com

07.08.2020, 20:56
an presse@frieling.de

 

 

Gesendet von Mail für Windows 10

 
MEIN GESPRÄCH MIT CORONA: 
Ich war noch sehr jung, als ich
die Welt mit meinen Kinderaugen beobachtete im kleinen Dorf
Izvor in dem ich lebte. Hier waren Himmel und Erde noch vereint.
Meine Welt war umgeben von dieser Schönheit, die sich
allmählich veränderte, und ich sah alles und wuchs in dieser Welt
auf. Und heute, wo Himmel und Erde sich treffen, ist die ganze
Welt hier. Liebes Corona, ich möchte, dass du ein Bild von mir und
meiner Kindheit bekommst, als ich grösser wurde, und ich hörte,
wie das Gras in der Stille wuchs, die Blumen ein liebevolles
Lächeln sendeten, die Vögel sangen, die Schwalben Nester
bauten und die Sonne gesunde Strahlen sandte, das war meine
Welt. Heute bin ich nicht mehr in diesem kleinen schönen Dorf, in
diesem schönen und üppigen Land. Ich habe Mazedonien vor
langer Zeit verlassen. Wenn du mich fragst, warum, kann ich
dieser Frage nicht beantworten, und heute weiß ich auch nicht
warum. Ich habe keine Lasten hinterlassen, ich habe sie
mitgenommen, in mir, in meiner Seele. Liebes Corona, meine
Seele ist groß, und weit und tief und zwischen Himmel und Erde
verstreut. Meine Eltern rieten mir, ein helles Leben zu führen, das
nur durch gute Taten geprägt war. Ich habe die Welt von zwei
Seiten kennengelernt, der schönen und der hässlichen, ja, aber
wir vergessen sehr schnell die viele schöne Dinge. Und ich kenne
dich, liebes Corona, nur aus den Medien. Ich weiß gar nicht,
woher du kommst, ich weiß gar nicht, wo du lebst oder was deine
Absichten sind, wenn du hierher zu uns kommst. Nach unserem
Wissen bist du nur ein Virus. Ich stelle mir dich in einer
kosmischen Maschine vor und mit großer Geschwindigkeit gehst
du um die Welt und säst überall Angst. Ich bin davon fest
überzeugt, dass du nicht gefährlich bist, auch weil wir nicht über
alle Informationen verfügen, die du erhalten hast, bevor du hierher
gekommen bist. Du kennst die Menschen nicht, du denkst du willst
dieses Menschenvolk verändern, nein, du kennst die Menschen
noch nicht, sie führen hier auf diesem reichen Planeten, auf dem
die Natur atmet, ein Marathonleben. Sie gehen immer noch frei,
sie passieren Städte, Dörfer, Grenzen, sie brauchen kein Visum,
und ich, liebes Corona, darf nicht in mein Heimatdorf in meinem
schönen und üppiges Mazedonien gehen und schauen, welchen
Vorteil du gegenüber uns allen hast, du bist willkommen, wir
laufen vor dir denn du und ich, liebes Corona, dürfen nicht ohne
Erlaubnis nach Hause gehen. Liebes Corona, du besuchst uns in
einer Zeit, in der es viele Probleme gibt und du lässt uns jetzt
weder Zeit noch Raum, um über ein besseres Morgen
nachzudenken. Wir halten einen großen Abstand zu dir, wir
verfolgen dein Besuch mit großer Aufmerksamkeit, wir meiden
dich mit Respekt und großer Angst. Dein Name, liebes Corona,
wird auch von den Kindern in den Kindergärten und in den
Schulen in Erinnerung behalten. Ich glaube, dass die ganze Welt
deinen Namen kennt. Große unvergessene Weltwissenschaftler,
die berühmte Werke auf diesem Planeten hinterlassen haben, wie
unser großer Mann Nikola Tesla, Sie alle sind, liebes Corona, vor
allem Schöpfern. Und egal welche Lektion du liebes Corona uns
gebracht hast, sind wir bereit, diese Lektion zu lernen, unsere
Seelen können dann den Duft von Rosen riechen, die uns das
Leben bietet, wir lernen diese Welt so zu sehen wie sie ist oder wir
werden neue Augentropfen brauchen, um unser Sehvermögen zu
steigern oder, liebes Corona, wir werden Angst vor einem
Impfstoff bekommen, vor einem neuen Gespinst. Was sollen wir
jetzt ändern? Ich bin nur froh, heute die Gelegenheit zu haben, so
offen mit dir zu sprechen. Vielen Dank für deinen Besuch, ich
wünsche dir eine gute und baldige Rückkehr zu deinem
Herkunftsort. Und zum Schluss bitte ich dich sehr freundlich: wenn
du in deiner Heimat zurückkehrst hinterlass uns die Quellen der
Freude, des Friedens, der Freiheit und des Abschieds, diese
brauchen wir hier.
Sonja Tairovska Durcak 16.07.2020. Ulm Deutschland.

DIE ENTFERNUNG

 DIE ENTFERNUNG


 Die Länge der Zeit,

die Stille wird erinnert,

und wenn ich die Nacht

 vor den Augen des Tages auslösche,

 Tränen rollen die Straße der Uhr hinunter,

 die mit der Zeit geht

 und Falten im Gesicht hinterlässt,

 die Stille erwacht,

 und die Ferne ist schmerzlich.

 Der Hahn, aus dem ich Wasser trinke,

 heilt die Zeit,

 ich knie und bete und das Leben vergeht,

die Jugend atmet,

 das Alter schmilzt wie eine Kerze

 in der Ferne und die Zeit folgt mir.

 Ich wachse jeden Morgen

neu im Blumengarten

in meiner Heimat.

Meine Heimat ist fern,

 und die Entfernung tut weh.

Sonja Tairovska Durcak

 01.02. 2022 Ul

nedjelja, 3. kolovoza 2025.

БОЛКА / ТУЃИНА/ ТИШИНА/САМОТИЈА

 

 Болка

 Болката не вика — таа шепоти во тишината.
 Има болката што не се гледа, таа долго трае.
 Болката те учи што никој друг не сака да ти каже.
 Најтешко е кога болката стане дел од твојата тишина.
Секој што носи болка, научил да оди низ животот на прсти.


 Тишина

Тишината слуша сè што зборовите само трае не сака да кажи.
 Во тишината душата најгласно зборува.
Некои тишини не се празни, туку преполни.
Кога тишината зборува, значи си останал сам со вистината.
 Тишината е судија кога зборовите се уморни од лаги.


 Туѓина

 Во туѓина не старееш — таму бавно исчезнуваш.
 Туѓина е место каде и сонцето изгрева на туѓ јазик.
 Најголемата далечина е  помеѓу тебе и твојот дом.
 Во туѓина никогаш не стануваш свој — само подобро научиш да се преправаш.
Нема враќање од туѓината, само срце не заборава од  каде доаѓа.


 Самотија

 Самотијата не е кога си сам, туку кога никој не те разбира.
- Во самотијата најмногу ја слушаш душата, или ја губиш.
 Некои самотии се побезбедни од лажните прегратки.
Самотијата е како ехо, ти враќа само тоа што носиш во себе.
Светот е полн со луѓе, најтешко е да најдиш човек за да  не си сам.